Srodne duše

Kaže se da sve što ljudi, a naročito umetnici, rade ima koren u slikama koje nose duboko u sebi. Iz te emotivne riznice, kao iz neke kutije tajni, nepoznatim putevima stižu i oblikuju se svi naši potezi, a da toga najčešće nismo svesni. Možda tako naša odluka da dizajniramo porcelan nije stigla samo kao racionalni izbor u trenutku kada je jednoj bio pun kofer posla stiliste a drugoj slikarstva i kada smo poželele novi početak.

Možda je za to, a da to i ne zna, najodgovornija naša komšinica, gospođa „S“. Ona i njen suprug su, mogle bi reći, siromašni. Vreme im je oduzelo novac, ali nije navike. Ta dva penzionera, sa dobro poznatom socijalnom kartom, možda su na ulici izgledali kao stotine hiljada onih koji dele njihovu sudbinu, ali u svom stanu, oni su se razlikovali. Razlikovao ih je ritual obedovanja, uredno postavljen sto koji je skromnu penzionersku trpezu činio raskošnom i plemenitom. I ma šta da se u tanjiru našlo, nikada nije prestao topli i gotovo dirljivi obred sedanja za veliki trpezarijski sto od orahovine koji je prenošen iz generacije u generaciju. Za vreme ručka gospođa S. bi obavezno stavila oko vrata nisku belih bisera. Radnim danima na sto je iznosila servis od finog češkog porcelana, i stolnjak od belog veza, a subotom i nedeljom bavarski echt kobalt, srebrni escajg i kristalne čaše venecijanske izrade. Sto je prekrivala nežno roze stolnjakom od svilenog damasta koji je nedeljom prala, blago štirkala i pažljivo peglala. U tom činu održavala je dostojanstvo porodice, čak i onda kada se na tanjiriću od češkog porcelana mogao naći samo komad prepečenog hleba natrljan belim lukom i premazan margarinom. Sto je bio simbol njene male porodice i njena legitimacija. Jednom je objasnila: Dok budem ovako nameštala sto ja ću znati da nisam izgubila samopoštovanje”. Sve su mogli uzeti gospodji “S”., i sve su joj uzeli u ovom vremenu propadanja i siromašenja, samo nisu mogli samopoštovanje. Nosila ga je ponosno kao nisku bisera za subotnji ručak. Volele smo da prisustvujemo kad gospodja S. pažljivo vadi i briše prašinu sa finih komada rozentala iz starinske komode. Beličasti, biserni sjaj porcelana, nežno dizajniran, činio je njenu kuću tako posebnom, donoseći miris prošlog vremena, ali i gradjanske uljudnosti, pristojnosti i finoće. Samo jednom došla je u iskušenje da proda porodični porcelan. Otišla je čak do antikvarnice u centru grada, ušla unutra ali nije mogla da ponudi prodavcu svoju prošlost za novac. Vratila ga je tamo gde pripada, u njenu kuću, da joj čuva dostojanstvo. Dizajnirati za kuću znači dodirivati i najtananije emocije. Zato smo znale da u ovom poslu možemo i da grešimo ali moramo biti potpuno iskrene. To se prepoznaje. Kad Antea, zbog disleksije, napiše pogrešno reč, ona postane deo našeg dizajna. Jer to smo mi. Remake je naš emotivni rukopis. Riznica slika koja čuva i miris trpezarije gospođe S. Utisnule smo u Remake deo naše duše i našeg pogleda na svet. Verujući da će on tako najbolje tražiti i naći svoje srodne duše.